Примивши Православље брат наш у Христу, Хелмут узрастао је у вери и преселио се у живот вечни
Примивши Православље брат наш у Христу,
Хелмут узрастао је у вери и преселио се у живот вечни
Једном за сва времена апостол Павле је рекао: “О како су неиспитиви путеви Господњи”. Дивне су ове речи у којима сваки човек треба да пронађе себе и смисао свога постојања. Управо ових дана из овоземаљског живота у вечни, преселио се човек у чијем животу су речи апостола Павла оствариле пуноћу. Прошло је седамнаест година одкада се из Швајцарске у једну брдовиту земљу на Балкану, у необичну и по много чему посебну Бању Ковиљачу доселио са својом супругом Хелмут Луди.
Свет из кога је дошао имао је сасвим другачију слику о нашем народу у Србији од оне која је сведочила, ко смо и какви уистину и били. Није много времена прошло, Хелмут је са својом супругом Даницом једног сунчаног дана дошао у храм ковиљачки и изразио жељу да прими Православље.
Припадао је до тада некој другој конфесији, али је у Бањи Ковиљачи, у храму светих апостола Петра и Павла, у порти – предивној оази духовности и мира, где се ослушкује тишина, и међу искреним, добронамерним и верујућим људима, осетио и доживео оно што човека уздиже са земље на небо, а речима се не може исказати. Извршена је света тајна у ковиљачком храму, Дух Свети се настанио у њему, Православље је отворило нове духовне видике, а дарове од Господа које је тада задобио умножавао је до краја свога овоземаљског живота на своје спасење и радост других људи.
Осетивши благодат Божију у себи, Хелмут започиње једно ново поглавље свог живота, али истовремено и нашег узратања и унутрашњег испуњења. Сусрећемо се у храму, на духовним и културним дешавањима, у породичном дому, и на пољима срдаца наших… Дом који су саградили украсилу су зеленилом и цвећем. Родбина и пријатељи су се сабирали и радовали. Хелмут у дубини свога бића а у сагласју са својом супругом доноси одлуку да у будућим данима свога живота које му Бог подари, обрадује и развесели оне који су тужни, остављени, заборављени, сироти… Никада није тражио нити желео славу и част, већ напротив, схватао је да смо богати само онолико колико имамо смирења и љубави у себи и колико у своје срце можемо да сместимо људи који потребују мало пажње и дара од сувишка нашега. Једном приликом смо му припремили и даровали корпу плодова из наших воћњака и брда, корпу у коју може да стане сва лепота Србије и нашега народа.
Питам се, а само Бог и небеса знају, колико је деце без једног или оба родитеља, колико сиромашних у нашем крају осетило и спознало да Бог шаље нашег племенитог и драгог Хелмута и друге дивне доброчинитеље да им помогну да изнесу свој крст и своје бреме, да не тугују, већ да истрају у животу и постану људи. Када сам га једном приликом упитао: “ Шта треба да учине деца, сиромашни и сви други којима чините доброчинство, а који вас никада нису упознали”, одговор је био: “ Ако желе, могу упалити једну свећу за здравље, или када дође време, за покој душе једног човека и једне жене, а када одрасту и постану људи да онима који оскудевају у нечему дарују себе. Верујем да ће у данима који су пред нама, мноштво воштаница светлети и бити принето Богу за покој душе нашега Хелмута, Швајцарца и Православца, човека блаженог осмеха и великог срца који је оставио дубок траг на Балкану, земљи Србији, Бањи Ковиљачи, и у храму нашем у коме се преображавамо, просветљујемо и људи постајемо.
Отпојали смо свештено опело брату нашем у Христу, Хелмуту, у молитвеној тишни уз брујање милозвучних звона са храма у Бањи Ковиљачи, испред породичне куће, где су се чуле речу Лазареве: “Земаљско је за малена царство а небеско увек и до века”.
Велики људи који су душу обагатили а друге утешили и развеселили никада не умиру, они вечно живе. Амин!
свештеник Драган Бајић (новембар 2022. године)
галерија
галерија
